TOMISLAV MARINKOVIĆ (Lipolist,
Srbija, 1949)
poezija
/ poetry:
Dvojnik (Dom
Omladine, Šabac, 1983)
Izvesno vreme (Filip
Višnjić, Beograd, 1985)
Stihovi (Zaslon, Šabac,
1991)
Sumnja u ogledalo (Prosveta, Beograd,
1996)
Škola trajanja (Povelja, Kraljevo,
2003)
Svet na koži (Povelja, Kraljevo, 2007)
Putovanja kroz blizine (izabrane pesme, Kulturni centar Novi Sad, 2013)
Nevidljiva mesta (Povelja, Kraljevo, 2015)
Izdvojene tišine (izabrane pesme, Gradska biblioteka Vladislav Petković Dis, Čačak, 2016)
PRESTANAK KIŠE
Koračali smo lagano,
razgovarali tiho.
Dva života ispod kišobrana,
u gradu koji nas ne poznaje.
Vetrić je prazninom naduvavao suncobrane
što su bivakovali ispred restorana.
Reklame za pivo mamile su upravo one
koji su bežali od praznine.
O našim koracima odlučivao je beskraj:
zaobilazili smo barice
i lako prekoračivali potočiće
neobuzdane mutne tečnosti.
Kad su kapljice prestale
da umivaju već ogrubelo lice grada,
sklopio sam kišobran
i iznad nas se otvorilo nebo.
Mogli smo da biramo:
da se uspenjemo na jedan od proplanaka
koje su oblaci brzo zastirali preko naboranog neba,
ili da skrenemo u uličicu
što je vodila do zgrade
sa nizom uskih prozora,
na kojima su se oslikavali odrazi realnog sveta.
Bez šestara i olovke,
razum je grozničavo pravio matematičke
proračune na koju stranu da pođemo.
Međutim, život je išao ispred nas
i vodio nas kroz strogo ograđeni prostor dana.
Mi smo oprezno sledili njegove stope,
kao putnici koji ne poznaju put,
kao vreme koje zastaje u gradskom parku, zbunjeno što
u raširenim jedrima krošnji još ima nade.
THE RAIN STOPS
We walked lightly,
talked quietly.
Two lives under one umbrella
in a city that did not know us.
The breeze ballooned with emptiness
the parasols
that camped in front of the
restaurant.
Beer adverts lured the very
people
who were running away from
emptiness.
Our steps were decided upon by the
infinite:
we skirted the puddles
and lightly stepped over the little
streams
of murky, unrestrained liquid.
When the droplets ceased
washing the already hardened face of
the city,
I folded the umbrella
and above us, the skies opened.
We could choose:
to climb one of the clearings the
clouds
quickly covered over all across the
wrinkled heavens,
or to turn into the alley
that led to the building
with a row of narrow windows
mirroring the reflections of the
real world.
Without compasses or a pencil,
our reason was feverishly making
calculations where we should go.
And yet, life went before us
and led us through the clearly
bounded spaces of days.
We followed cautiously in its wake,
like travellers who do not know the
way,
like time stopping in a city park,
confused
by the lingering hope in the
canopies’ spread sails.
ČITANJE
Izjutra, vraćam se čitanju stihova
osvetljenih prvim zracima sunca.
Nalazim nevidljive ulice i bučne
gradove kojima nedostaje čvrstina,
nedostaju prosti zvonki pločnici,
zidovi zgrada od teškog tesanog kamena;
nedostaje nešto opipljivo –
kao vrata starog hotela koja se
sa šumom i nekom ozbiljnom nemošću
otvaraju i, posle kratke zadrške,
vraćaju u početno mirovanje.
Grad leluja u lakom prolećnom vazduhu,
poezija se trudi da ga veže za zemlju.
Odjednom, čini se da je sve na svom mestu.
Nijedna stvar ne protestuje zbog
manjka svežeg života,
ljudi su zbilja zamišljeni ili se
vedro osmehuju nekom ko im dolazi u susret.
Odmičem knjigu i vizija nastavlja
da radi na započetoj slici.
Kroz prozor vidim sivkaste oblačiće
koji liče na bronzanu figuru ruže,
na razmotanu klupčad vune,
na moj život i život poezije,
koji podrhtavaju nad beskrajem.
READING
In the morning, I return to reading
verses
lit up by the first rays of the sun.
I find invisible streets and noisy
cities missing firmness,
missing proper ringing pavements,
walls of buildings cut from
rough-hewn stone;
missing something palpable –
the door of an old hotel that opens
with a swish and a solemn impotence
and, after a short pause,
returns to its initial stillness.
The city sways in the light spring
air,
poetry trying hard to tie it to the
earth.
Suddenly, it seems everything’s in
place.
Not a thing can protest against
a lack of fresh life,
people are truly wistful or
smile beamingly to someone coming to
meet them.
I push the book away and the vision
continues
to work on the painting it had
begun.
Through the window I see cloudlets,
greyish,
resembling a bronze figure of a
rose,
an unravelling ball of wool,
my life an the life of poetry
trembling above the infinite.
SVETOVI
Naselja jednolična,
puteve što kroz njih prolaze
(kao arterije koje se račvaju,
a onda slivaju u mrežu krvotoka)
vidimo jasno, pogled ih
nemo upija.
Vidimo reku i deo obale
na drugoj strani, čamce
usmerene ka vrbama koje se njišu.
I dimnjake i smeđe nebo,
stvari u pokretu zahvaćene vremenom.
I druge očiglednosti, tako bliske.
Svaki pokret, svaki treptaj.
Ali, još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,
a jedan od njih je naš: dok između
obala plutamo, želeći da dotaknemo
sopstveno postojanje, život svoj,
i prozirniji i udaljeniji od drugih.
WORLDS
The towns monotonous,
the roads passing through them
(like arteries branching out,
then emptying into the mesh of the
bloodstream)
we see clearly, our gaze
absorbs them mutely.
We see the river and a part of the
shore
on the other side, boats
directed towards the swaying
willows.
And chimneys and the brown skies,
moving things caught up by time.
And other obviosities, so intimate.
Every move, every flutter.
And yet, many worlds stay invisible,
one of them ours: while we float
between the shores, wanting to touch
our own existence, our life,
both more translucent and more
distant than others.
DOTRČALA SI ZADIHANA
Sreo sam te u snu.
Dok je voz prolazio kroz predgrađe
i bližio se stanici, prepoznavao sam
fizionomiju grada, pokušavao
da licu približim slike koje
su plovile sećanjem.
Sve je bilo još tiho
pod bledom jutarnjom svetlošću.
Na terasama se budilo cveće.
Iza barikada od cveća
pojavljivala su se sanjiva lica
kao razbarušene latice.
Gradom je defilovalo proleće:
pupoljci forzicija su
lagano osvajali parkove
i uske poljane između vremešnih zgrada.
Spazio sam te, pretrčavala si ulicu...
Mahala mi...
Dotrčala si, zadihana,
i pitala me, jer je važno,
jer se sve rešava odgovorom na to pitanje:
„Zašto je daljina
uvek opasnija
od visine,
zašto?“
YOU RAN UP TO ME PANTING
I met you in a dream.
As the train passed through the
suburbs
approaching the station, I
recognized
the physiognomy of the city, tried
to bring closer to my face the
images
floating through my memories.
All was still
in the pale morning light.
On the balconies flowers waking up.
Behind the floral barricades
appeared dreamy faces
like ruffled petals.
Spring marched through the city:
the buds of forsythias
slowly conquered the parks
and the narrow meadows between
weathered buildings.
I saw you, you ran across the
street…
Waved to me…
You ran up to me, panting,
and asked me, because it is
important,
because everything is solved by
answering that question:
“Why is distance
always more dangerous
than elevation,
why?”
LETOVANJE
U rasvitak, nenadana misao:
jutro je suma vidljivih stvari
kojoj nedostaju zrnca prošlosti.
Potom sledi šetnja pored
mršavih senki maslina,
naspram izlazećeg sunca, što i jeste
i nije zlatni dukat na ivici neba.
Dok čamci u daljini
poprimaju izgled svetlucavih
školjki, remeteći dovršenu,
konačnu sliku mora,
sunce mi tiho kazuje reči
koje samo ja mogu čuti:
Pesak pod tvojim prstima,
to su grčki gradovi
smrvljeni besom Persije!
Kamena utvrđenja, podzemni
hodnici, osmatračnice, kule...
sve je nestalo, pesak sve je.
U nedostatku boljih rešenja,
uz pomoć arhitekture misli koja
obnavlja porušeno, potrudi se
da vidiš, u punoj slavi, trošne gradove:
Zažmuri.
Zaboravi jednu i seti se
druge Grčke.
SUMMER HOLIDAYS
At first light, a sudden thought:
morning is the sum of things visible
missing a few grains of the past.
Then follows a walk across
the scrawny shadows of olive trees,
against the rising sun that both is
and isn’t a golden ducat on the
sky’s edge.
While boats in the distance
take on the appearance of glistening
seashells, disrupting the complete
and final image of the sea,
the sun softly speaks to me
in words that only I can hear:
The sand beneath your toes,
those are the cities of Greece
crushed by the wrath of Persia!
Strongholds of stone, underground
passages, watchtowers, bastions…
all is gone, all is sand.
For want of a better solution,
with the help of the architecture of
thought that
rebuilds what was razed, do make an
effort
to see, in their full splendour, the
shabby cities:
Close your eyes.
Forget one and remember
the other Greece.
NOVČANICE
Osmehnuta lica dragih i njihova naklonost.
Ružičaste lampe u daljini, kao kapice dražesnih
priviđenja; more, penušava svitanja, mir...
Trenuci iznenadne sreće –
izduženi prsti ljubavi
koji nas pronalaze u brdima,
na zaljuljanom brodu,
u nezaobilaznoj bašti kafane
u nepoznatom gradu.
Sve su to novčanice kojuma nas
život unapred isplaćuje,
pre nego što ostanemo bez ičega,
sami, držeći se jednom
rukom za vazduh,
drugom za uspomene.
Skoro je smešna
ta tvoja želja da spoznaš
i da preslikaš život, ponavljam sebi.
Da do sitnica opišeš imetak
što se smanjuje sa gomilanjem
vremena, tog nevažećeg novca.
Nešto što sticao si godinama,
a gubiš jednom,
jednom i zauvek.
BANKNOTES
The smiling faces of dear ones and
their fondness.
Pink lamps in the distance, like the
little caps of sweet
apparitions: the sea, the foamy
daybreaks, the peace…
Moments of sudden happiness –
love’s long fingers
finding us in the hills,
on a rocking boat,
in the indispensable garden café
in an unknown city.
All those are banknotes with which
life pays us in advance,
before we remain without a thing,
alone, clutching with one
hand the air,
with the other our memories.
It’s almost comical,
that desire of yours to comprehend
and to replicate life, I repeat to
myself.
To describe in detail the
possessions
dwindling with the piling up
of time, that invalid currency.
Something you acquire through the
long years,
yet lose once,
once and for good.
LICA
Studentima
Državnog unuverziteta u Novom Pazaru
Na prozoru hotelske sobe celu noć uzdiše vetar.
Usnuli grad ima ukus nestalih vekova,
u zamračenim stanovima po okolnim zgradama
snovi dovršavaju započete poslove,
prazne svetlucave ulice još samo malčice žive
životom večnih pravila i uzbuđenja.
Probudio sam se iznenada:
osvetljen amfiteatar i mlada lica studenata
(zaostala slika iz prethodnog dana),
bili su mi pred očima.
Ja sam čitao pesme.
Pokušavao sam da kažem da je moja
tuga suštinska, trajna;
ne može se, kao seta koja povremeno
uznemirava njihova lica,
prekriti slojem pudera i raznobojne šminke.
Na reči pesme moje srce se trzalo u tami
i pokušavalo da upali baklju spasa,
u sali je puketao parket,
trenuci su se razlistavali
u ogroman cvet jesenje ruže.
Izgledalo je da će se svakog časa
svet prenuti i odreći sebe i svoje
prošlosti, nudeći drugu, podnošljiviju javu.
Ali kakav bi to svet bio da nije tih
lepih lica, da nema poezije.
FACES
To
the students of the State University of Novi Pazar
At the window of the hotel room the
wind has sighed all night.
The city, asleep, tastes like bygone
ages,
in the darkened flats of nearby
buildings
dreams are completing their
unfinished tasks,
empty glimmering streets living for
only a little bit longer
the life of eternal rules and
excitements.
I woke up suddenly:
the bright-lit amphitheatre and the
students’ young faces
(a residual image from the day
before)
floated before my eyes.
I read poems.
I tried to say that my
sadness is permanent, essential;
it cannot, unlike the melancholy
which at times
upsets their faces,
be obscured with a layer of powder
and colourful makeup.
At the words of the poem my heart
twitched in the darkness
trying to light the torch of
salvation,
in the hall the parquet crackled,
moments unfolded
into a huge autumn rose.
It looked like every moment then
the world would rouse itself and
renounce itself and its
past, offering another, more
bearable reality.
But what kind of world would it be
without
those fair faces, without poetry.
OTVORIO SI PROZOR NA SOBI
Otvorio si prozor na sobi –
sviće.
Razblaženo rumenilo navire
iz tek otškrinute kutijice boja na nebu.
Vreme je da počneš i sa otvaranjem
prozorčića na duši, koja je, u noći,
bila samo negativ tvojih nadanja,
strepnje, jedva nazirućih sećanja
obraslih zaboravom.
Usredsredi se na stvari
izvan sobe, izvan sebe.
Tvoj život nije samo u tebi.
Tvoj život nije samo tvoj.
IN THE ROOM YOU OPEN THE WINDOW
In the room you open the window –
it is dawning.
Diluted vermillion pours out
of the small box of colours just
opened ajar in the skies.
It is time for you to start opening
also
the little windows of your soul
that, in the night,
was but the negative of your hopes,
anxieties, memories barely
discerned,
overgrown with oblivion.
Focus on things
outside the room, outside yourself.
Your life is not just within you.
Your life is not just yours.
Translated from Serbian by Goran Čolakhodžić
SVETOVI
Naselja jednolična,
puteve što kroz njih prolaze
(kao arterije koje se račvaju,
a onda slivaju u mrežu krvotoka)
vidimo jasno, pogled ih
nemo upija.
Vidimo reku i deo obale
na drugoj strani, čamce
usmerene ka vrbama koje se njišu.
I dimnjake i smeđe nebo,
stvari u pokretu zahvaćene vremenom.
I druge očiglednosti, tako bliske.
Svaki pokret, svaki treptaj.
Ali, još mnogi svetovi ostaju nevidljivi,
a jedan od njih je naš: dok između
obala plutamo, želeći da dotaknemo
sopstveno postojanje, život svoj,
i prozirniji i udaljeniji od drugih.
Los mundos
Las aldeas, monótonas,
a los senderos que las cruzan
(como arterias que se bifurcan
y entonces confluyen en la red sanguínea)
los conducimos con claridad, la mirada
los absorbe en silencio!
Vemos el río y una parte de su orilla
del otro lado, los botes
en pos de los sauces y su vaivén.
También vemos las chimeneas y un cielo gris,
las cosas en movimiento poseídas por el tiempo.
Así como otras evidencias, tan familiares.
Cada movimiento, cada temblor.
Pero aún quedan muchos mundos invisibles;
y uno de ellos es el nuestro: en tanto
flotamos entre las orillas, deseando tocar
nuestra propia existencia, la vida de cada uno.
Más transparente pero más lejos que los demás.
NA DRUGOJ STRANI
Kad se sva tela pomešaju
u jutarnjem hodu,
autobusi zatrube i krenu,
sve glasniji, dole niz put –
i ja u jednom od njih,
zapitam se koliko razloga
za pohod ka gradu u svakom
trenutku se javi,
koliko presahne?
Jesmo li, kroz zagušljivu javu,
krenuli svi u dobrom pravcu,
to ne znam.
Tek, na pecanju samo čuo
da neko kaže:
„Uvek se upeca više
na onoj drugoj obali,
na kojoj nisi ti“.
I to je tačno.
Najveća riba uvek je tamo,
na drugoj strani.
To znam, ali potežem štap,
napet od iščekivanja kao struna;
dok, neopaženo, reka pronosi
natrulu dasku, vrbu –
iščupanu iz korena.
Pa i glas koji me dozivao
tamo, preko: „Doooođi na
piiivooo!“ –
ućutao je, ostavši bez odgovora.
Jer suviše opasno je udaljiti se
od teme, napustiti obalu
na kojoj čvsto stojiš.
Del otro lado
Cuando los cuerpos se confunden
en la marcha matutina,
los autobuses tocan la sirena y arrancan,
cada vez más fuerte, cuesta abajo,
y yo me encuentro en uno de ellos.
Me pregunto: ¿cuántas razones aparecen
para la toma de la ciudad, en cada
instante?
¿Cuántas desaparecen ?
A través de la abrumadora vigilia
¿habremos emprendido el buen camino?
No lo sé.
Pero una vez, pescando,
oí que alguien decía:
"Siempre se pesca más
del otro lado,
en la orilla donde tú no estás ".
Esto es verdad.
El pescado más grande siempre está allí,
del otro lado.
Ya lo sé, pero revuelo la caña,
tenso como una cuerda me pongo a esperar;
mientras tanto, inadvertidamente, el río
se lleva un tronco, un sauce
arrancado desde la raíz.
Hasta la voz que me había estado llamando
de enfrente: "¡Vamos a tomar una cerveza!"
se quedó en silencio, sin respuesta.
Es que es demasiado peligroso alejarse
del tema, abandonar la orilla
en la que uno está firmemente parado, sentado.
FOTOGRAFIJA
Pa lepo (pomislih, prizivajući
duh tišine koji je pre mnogo
godina ispunjavao sobu).
Šum procesora tada je bio
šum vodopada u malom planinskom
mestu.
Dok slika hotela, tek okrečenog,
naknadno prisvaja poređenje
sa nizovima treptavih monitora,
na kojima samo odrazi omorika
statiraju u nemom podnevnom filmu.
Na fotografiji, žena i ja stojimo
iznad tačke u kojoj se voda
kovitla
u svojoj brbljivoj snazi, sputana
betonom i gvožđem.
Ona levom, ja desnom rukom,
držimo se za tanku ogradu
od izukrštanih cevi.
Čujem njene reči, dvostruko
prigušivane:
survavanjem vode i okomitim tokom
vremena.
Govori o onom, tek danas znam,
što se neće dogoditi.
Trenuci oklevaju da nam kažu
pravu istinu:
U godinama koje će prestizati
jedna drugu,
nećemo se vratiti na isto mesto.
Neće biti pokreta, osmeha,
blic-zenica,
što će, još jednom, sevnuti na
isti način.
Sve naše reči što će godinama
biti sabijane
u požuteli snimak, prekriće
slapovi šumnih
tačkica, rasutog, drhtavog,
zaslepljujućeg sjaja.
La fotografía
Pues bien (pensé, invocando
el Espíritu del silencio que hace muchos
años llenaba la habitación).
El ruido del procesador era entonces
el ruido de una cascada en una pequeña localidad de los montes.
En tanto que la foto del hotel, recién pintado,
asume retroactivamente las comparaciones
con series de monitores intermitentes,
en los que sólo los reflejos del abeto
En la foto mi mujer y yo estamos de pie
por encima del punto en que el agua se agita
en su fuerza dicharachera, reducida por
el hormigón y el hierro.
Ella con su mano izquierda, yo con la derecha,
nos aferramos a la pequeña baranda
de caños entrecruzados.
Oigo sus palabras, doblemente silenciadas:
por la caída del agua, y por el curso en pique del tiempo.
Hablo de aquello, tan solo ahora lo sé,
que no ocurrirá.
Los instantes vacilan a la hora de decirnos la verdad:
En los años que se van a suceder uno tras otro,
no vamos a volver al mismo lugar.
No habrá movimientos, sonrisas, ojos rojos
por el flash que, una vez más, nos cegará de la misma manera.
Todas las palabras nuestras que con los años iremos comprimiendo
en esa toma amarillenta, cubiertas serán por las cascadas
de puntitos sonoros, los del brillo disperso,
tembloroso, deslumbrante.
ZEMUN, OSTRVO, ŽALOSNA VRBA
Zemun. Na glasu Plitvice i Župa!
I Venecija, ako ti je pogled žudeo
da se, kao čamac, otisne preko
reke;
ili da prosto utone u vrtlog
misli,
dok se pivo zagrevalo a kafa
hladila
na istom suncu, istoj terasi.
Iz daljine, zbrkane godine liče
na raštrkamo stado u brdima.
U brzopletim pokušajima da se
cilj – izmaknut i kratkovido
sveden na žudnju i nagoveštaj –
približi, dostigne, potom
odbaci...
A danas, izbliza, sve godine
okupljene na jednom mestu.
Strepim i osećam divljenje zbog
besmrtnosti tih trenutaka.
Učini mi se da bih sa nekom
uspomenom
mogao proćaskati, zaigrati tango.
O, vrbo žalosna, čiji rast je
zapisan
ožiljcima urezanim u meku koru!
Tamo, na dunavskom ostrvu, još
uvek
samoći poveravaš svoje žalosne
misli.
Ne tuguješ ti za danima koji su
prošli,
već za onim koji ni postojao
nije.
Zemun, la isla, el sauce llorón
Zemun. Un barrio de Belgrado en el que están de moda
determinados cafés y restaurantes: Plitvice, Zupa,
lo mismo que Venecija, si tu mirada ansiaba
largarse, lo mismo que un bote, del otro lado del río;
o bien hundirse sencillamente en el remolino de los pensamientos,
mientras la caña se calentaba y el café se enfriaba bajo el mismo sol, en la
misma terraza.
A lo lejos, los años atropellados se parecen
a un rebaño descarriado en la montaña.
En los irreflexivos intentos de que
la meta - desplazada y tontamente
reducida al anhelo incontenible y al presentimiento - estuviera más
próxima, fuera alcanzada, luego desechada...
Pero hoy, más de cerca, todos los años
reunidos en un mismo lugar.
Me temo y siento admiración por
la inmortalidad de esos instantes.
Se me hace como si con algún recuerdo
pudiera charlar, bailar un tango.
¡Oh, sauce llorón, cuyo crecimiento
está escrito en las cicatrices de la corteza!
Allí, en la isla de Zemun, sigo confiándole
mis pensamientos lúgubres a la soledad.
No echo de menos los días pasados,
sino los que ni siquiera acaecieron.
Traducción español: Silvija
Monros Stojaković
